Muškarci sa kojima radim po ceo dan razmenjuju sličice fudbalera. Pa
ako ne pričaju o tome na koji tim su se kladili i koja nova ženska ima
dobre grudi, oni se tapkaju sličicama. Ponekad se pitam da li muškarci
ikada odrastu, ili samo nose maske odraslih koje po potrebi skidaju :)
... Ipak, to me je navelo da se zamislim o našim životima, koje smo
prinuđeni da osmislimo što bolje možemo. Verujem da rado bežimo u takve
svetove samo da bi sebi zamaskirali surovu realnost - svet u kome smo
prinuđeni da živimo, gde se radi po ceo dan, gde su samo brige i
problemi, prijatelji i neprijatelji, krediti, plate i neplaćeni računi,
žene, muževi, deca ili naši roditelji koji stalno nešto hoće i
zahtevaju i mi koji nemamo snage da sva očekivanja ispunimo. Otvaramo
tako vrata nekog samo svog sveta, gde se osećamo svoji, gde nas niko ne
juri i ne kontroliše, gde imamo sve i ništa više od toga ne želimo.
Ja sam takav svet pronašla u knjigama, u koje uranjam sa
oduševljenjem deteta, ponekad na blogu ili nekom forumu...Neko ga
nalazi u kladionici, omiljenom klubu, kafani, teretani, plesnoj sali ili
stadionu... Taj naš mali zamišljeni raj koji nas odmara, daje nam
snagu, ispunjava i uzdiže nekada je idealno utočište, a nekada samo
privremeno skrovište kome se vraćamo.
I dok listam neki časopis u dosadnoj kancelariji gde tapkaju sličice
fudbalera, ipak mi na usnama zaigra osmeh. Moje kolege misle da je u
pitanju neki novi trač u novinama i da ih ja ne primećujem. A moj osmeh
je samo refleksija njihove sreće, koja me obasjala iz njihovog čarobnog
sveta sporta, iako ga ja nikada neću razumeti. Kad nečija sreća
zatreperi u vazduhu, osmeh se rađa neplanirano... Jer sreća je zarazna,
verujem u to.
Otkrićete mi koje je vaše tajno mesto na koje pobegnete povremeno ?
